Nada Petrović / KAKO NOĆI, KAKO DANE...

 

Prazan astal, prazan krevet, prazno selo

i duša se isprazni, ostade ljuštura,

ostadoše obrazi suzama izbrazdani,

ostade pusto sećanje i prisećanje,

ono što me nekad radovalo sad davi,

ono čem sam se nadala davno zaobišlo,

onde gde sam išla putevi zakorovljeni,

al sve bi nekako, kako znam i umem,

i pocepane opanke i zakrpljene čarape,

i slamaricu iz koje trinja i prašina ispada,

i suv lebac što se kameni u bezubim ustima

i zimu što se primiče i bolest i jad,

sve bi ja ko i ranije, navikla sam i svikla,

al kako noći, kako dane, da prevalim,

kad ćutanje, ko krst se razapelo, u grudima

pa me iznova na sebe razapinje i zakucava?

                                         Poezija   /  Nada Petrović

                                            Fotografija je sa neta... Nisam pronašla ime autora...