Бајалица против градоносних облака

 

Спарина је улето 1975, када је ударило најјаче невреме које памтим, била тако јака да су и људи и животиње ишли као пијани. У кући је било као у рерни, а напољу као на роштиљу. Мушице су се сударале у лету, а комарци само што у очи нису улазили. Ласте су летеле ниско. Тишина се свуда разлила као надошло тесто.

Поред града који је тада био скоро као длан, сећам се и свађе у комшилуку. Наиме, када је невреме кренуло, баба Цуја је по дворишту разбацала све виљушке, ножеве и кашике. Пошто се олуја продужила,  а било је време вечери, деда Лоле је сео да вечера. И... Баба је изнела паприкаш чорбу и сипала у тањире. Пошто није имала ни једну кашику на сто да постави морали су да из тањира пију чорбасти део, а да парчиће кромпира и месо прстима ваде. И таман када је олуја мало прошла, видесмо, моји родитељи и ја како кроз отворена врата лете тањири...

 „Ју Лоле, шта то би, што изгуби памет под старе дане? Чујеш ли шта те питам? Шта то радиш,што нам плекане тањире чуо се глас баба Цује“... „Ништа жено, баш, ништа, само ти помажем да раскућимо ово што смо заједно скућили“.  

 

Ове 2023. од како нам се учестало невреме надвило над главом, над усевима и крововима, све чешће читам или чујем како људи покушавају да се сете старих ритуала који су коришћени некада давно у сличним сутуацијама.

У данашњем и следећих неколико текстова, написаћу неке од тих ритуала. И одмах да напоменем, то писање има за циљ да подсетим на културну заоставштину наших предака, а не да одвратим људе од модерне науке и технологија које су садашњи начин предвиђања и заштите од олуја и невремена .

И зато... Ево једне бајалице којом су наши стари растеривали градоносне облаке:

 

„Машем ти секиром,
Иди у планину - сеци!
Махнем те мотиком,
Иди у планину - копај!
Машем ти косом,
Иди у планине - коси!
Машем ти српом,
Иди у планине - пожњети!“

   Текст и фотографија  Нада Петровић