Biljarica

За љуту рану Љуту траву, За чемер чемерику, За срдобољу срчику. Толим и тулим, Бокорим, Угљевље гасим, Чини скидам, Враћам се ниоткуд Сенку да узидам У увратине И утрине, Ни моје, Ни твоје, На тромеђи, Наште срца, Где тиња тмуша И дан се рађа. Где намерник клецну Насред друма. Ујмим самониклице За твоје лице Из присоја, За руке сноваљке И небо што се Подмлађује, За речи У муку посејане. Ујмећи молим, Помељаре вичем. Нико не одвиче. Нада Петровић  

„Pre tri meseca je pronađena kasetna bomba u krugu kasarne “Stevan Sinđelić”, u Nišu“ tiho je govorila pažljivo spuštajući šoljicu od plavog porcelana ispred mene. Posmatrala sam paru koja se podiže sa crne tečnosti, rukom pošla prema kutiji sa cigaretama i na pola puta odustala. U kristalnoj piksli je stajala vaza za cveće, a u vazi nekoliko, vodenim bojama, ukrašenih suvih stabljika biljke koju nisam mogla da prepoznam. „Možda je istog dana pala kada mi je muž imao infarkt. Ko da je juče bilo, svaki detalj pamtim. Tada smo stanovali u Erdogliji.“. Dok govori kažiprstom leve ruke skuplja nevidljive mrvice sa vezenog stolnjaka i spusta ih u otvoreni dlan desne. „Tog 24. marta 1999. dvadesetak minuta nakon sirene zaglušujući prasak. On se jednom rukom hvata za grudi, drugu pruža prema meni. Pada kao pokošen. Kasnije, dok sam čekala hitnu ispred ulaznih vrata, čula sam od komšija da je kasarna „Milan Blagojević“ pogođena“. Nastavila je da govori kao da se preslišava, bezbojnim glasom, tu...

  Prazan astal, prazan krevet, prazno selo i duša se isprazni, ostade ljuštura, ostadoše obrazi suzama izbrazdani, ostade pusto sećanje i prisećanje, ono što me nekad radovalo sad davi, ono čem sam se nadala davno zaobišlo, onde gde sam išla putevi zakorovljeni, al sve bi nekako, kako znam i umem, i pocepane opanke i zakrpljene čarape, i slamaricu iz koje trinja i prašina ispada, i suv lebac što se kameni u bezubim ustima i zimu što se primiče i bolest i jad, sve bi ja ko i ranije, navikla sam i svikla, al kako noći, kako dane, da prevalim, kad ćutanje, ko krst se razapelo, u grudima pa me iznova na sebe razapinje i zakucava?                                          Poezija   /  Nada Petrović                                              Fotografija je...

Девету годину сам имала када је отац направио разбој и унео га у собу. Мајка је сваки слободни тренутак који је имала седала у ту скаламерију и ударала Стајала сам поред ње и запиткивала је за делове. Помињала је брдо, брдило или набрдило, витло једно па друго, нити, основу, потку, зев, подложке или папучице, чунак, сновање, лутке од вуне, крпаре, черге, тканице, шару… Старија жена која је долазила да помогне мајци да оснује пређу, да уведе нити у брдо, да јој помогне код по четка ткања, једном помену како се сећа неког мутавџије који је од козје длаке ткао хлебарнике. Стајала сам и слушала као да говори неким туђим језиком, али тада ништа нисам питала. Друга старица, која је такође тада у кући била, рече да је тако било раније, док Тито није забранио козе да се држе, како је тако од сиротиње направио беду и чемер, како је једна коза довољна да одхрани једно чељаде, како је козије млеко здраво. О свему овоме ћу неки други пут. Знам да су многима ове речи непознате, да никада разбој нис...

У селима Србије је 50.000 напуштених кућа и око 145.000 у којима тренутно нико не живи! За то време он каже да је ,,мудро што је Меркел подигла наталитет Немачке увозом миграната"! … За то време они планирају да населе мигранте… Међу мигрантима скоро да и нема жена, значи они ће нашим ћеркама, сестрама, унукама децу да праве??!! За то време сваког дана се на 4 сата један убије у Србији… За то време се сваког дана два пуна аутобуса и мало више младих и правих и школованих упути у туђину да би преживело… За то време килограм купина се откупљује за 30 динара, а малина се откупљивала за 50 динара… За то време се за лечење деце скупља новац путем СМСова, а новац за промену пола, са свим хормонским терапијама, се покрива из буџета… За то време две и по године убијају нас у појам причом да ли ће онај да оде у затвор или неће због оне за коју нисмо знали док није убијена… За то време Задруга нуди 100000 евра минимум да оптужени за убиство уђе у њену шталу… За то време неко би да организуј...

 Некада су жене знале да заложе ватру, умесе хлеб, спреме ручак, испреду, исплету, исхеклају, навезу, да окрпе, прикрпе и сашију, ткају, знале су да почисте и пречисте, избискају и истребе, испрате и дочекају, децу негују, старе ил болне дворе, лековите траве да разазнају и осуше за мелеме и чајеве, да посаде, пресаде, оплеве, окопају, ожању, у стогове да садену или уз рожге да сакупе, да офарбају и обоје, да основу и потку оснују, да прикују и раскују, да заиграју и запевају, да однесу,донесу, пренесу и принесу, да пруже и послатак од срца дају, да превију и преповију, крваве завоје и повоје искувају, да полог наместе и змијско јаје од сврачијег јајета распознају, да припну и сапну, да одвежу и развежу, да привежу, нанижу  и разнижу, да поправе и приправе, да склопе и расклопе, да самељу и одсеју, да прихвате и дохвате, да укиселе и усире, да отклопе и заклопе, да привију, превију и преповију,  напрте и распрте, да освану и омркну… И то је био само делић знања, мрвица, т...

  До пре десетак година педијатри су инсистирали на свакодневном купању беба. Сада се то променило. Препорука је да се беба купа што ређе. Један од главних разлога за промену препоруке је позивање на здравље беба, то јест, пречесто купање, посебно уз употребу сапуна и купки, шампона, може уклонити природне масноће и оштетити заштитни слој коже. Не би ме изненадило да је ова препорука повезана и са новим трендом „еколошке свести и потребе за очувањем воде“. Да није тако препорука би била да се често не користе шампони, купке, сапуни и слично , код купања, а не да се елиминише само купање. У наредних неколико есеја записаћу још неке од ритуала са водом које су наши стари, све до пре неколико деценија, примењивали. Ритуале сам већином запамтила или су ми усмено пренешени, извођењу неких ритуала сам и сама, као дете, присуствовала. Ритуал купања новорођенчета Некада давно наши стари су имали могућност и срећу да користе живу воду. Жива вода је она са извора. Вода коју ми сад...

  Бомбардовање Србије и окупација Косова, 1999. године, оставили су дубоке ожиљке и пољуљали поверење у многе институције. Од тада до данас прошло је скоро четврт века и преко главе смо све и свашта превалили, а скоро свакодневно доживљавали даље урушавање поверења. У мору дезинформација изузетно се тешко долази до правих информација, па је, стога, скоро немогуће поставити чисту границу и раздвојити истину од лажи. Урушавање скоро свих система вредности довело је до тога да се све чешће приклањамо инстант решењима и заборављано на мудрости наших старих који су говорили: „ Што је брзо то је и кусо“. Последње невреме које нас је задесило пре неки дан потпуно нас је избацило из колосека познатог и већ виђеног. Појава две краткотрајне суперћелијске олује у року од само 3 дана је релативно ретка и необична појава . Нико нам не нуди здраворазумско решење зашто се то десило на Балкану где се такве појаве не дешавају. Објашњење по принципу глобалног загреванја не пије воду, а оно о...

    1975. године није било страха нити панике када је у Србији кренуло страшно невреме праћено градом и поплавама. Није било панике упркос томе што се 1970. године десио најсмртоноснији циклон, који је имао назив Бола. По неким проценама у тој катастрофи у Бангладешу (источни Пакистан) је погинуло између 300000 и 500000 људи. Те 1970. је умро Џими Хендриx, а за њега су малобројни знали. Моамер ел Гадафи прогласио се за премијера. Нобелову награду за књижевност добио је Сољжењицин. Умро Петар 2. Карађорђевић, трећи и последњи краљ Краљевине Југославије. Мало тога је објављено на ТВу... а још мање се придавало пажње код наших родитеља или дека и бака... Наиме, ако се не варам, тада смо имали два програма на ТВу, а у новинама је био ограничен број чланака са негативним вестима. То је још увек време када су људи умели без видљивог разлога да се насмеју и запевају. Све се то дешавало у прошлом веку, али има и нечега што се десило пре 13 година, а што није изазвало велику па...

  Пре двадесетак година навали свакодневна киша. Из дана у дан. Позеленела земља и људи. Скоро шест месеци нас сунце није огрејало. Пљускови су прелазили у ромињање, да би се изнова враћали. Веш није могао да се осуши, него је трунуо распрострт по жицама. Неколико минута након завршетка пљуска излазим из аутобуса и журно грабим узбрдицом, да стигнем кући и наквашену гардеробу скинем, суву обучем. Успут, по асфалту и каналу видим грумење угља, а ускоро и Марка како га са гомилице на све стране лопатом разбацује. Млатио је том лопатом као да коси у тренутку када сам га питала шта то ради. Одговорио је кроз стиснуте зубе: „Помажем Богу. Видиш колко је навалила ова кишетина и хладноћа, па можда је и њему око срца хладно. Ја сад њему помажем да однесе, а он ће мени помоћи поново да донесем“. Након неколико минута, крај следеће куће, приметих Стојку како кади двориште. Њу ништа не питах, него ми она сама каза: „ Није ово тамјан, нити је нешто слично. Лековите биљке сам у кадиониц...

  Спарина је улето 1975, када је ударило најјаче невреме које памтим, била тако јака да су и људи и животиње ишли као пијани. У кући је било као у рерни, а напољу као на роштиљу. Мушице су се сударале у лету, а комарци само што у очи нису улазили. Ласте су летеле ниско. Тишина се свуда разлила као надошло тесто. Поред града који је тада био скоро као длан, сећам се и свађе у комшилуку. Наиме, када је невреме кренуло, баба Цуја је по дворишту разбацала све виљушке, ножеве и кашике. Пошто се олуја продужила,   а било је време вечери, деда Лоле је сео да вечера. И... Баба је изнела паприкаш чорбу и сипала у тањире. Пошто није имала ни једну кашику на сто да постави морали су да из тањира пију чорбасти део, а да парчиће кромпира и месо прстима ваде. И таман када је олуја мало прошла, видесмо, моји родитељи и ја како кроз отворена врата лете тањири...   „Ју Лоле, шта то би, што изгуби памет под старе дане? Чујеш ли шта те питам? Шта то радиш,што нам плекане тањире чуо се г...

 Неће они мени да нареде кад ћу да чистим кућу, кад ћу и чиме ћу да перем руке. Радићу то ко и раније.  „Пре и после јела, треба руке прати...“ – тако су нас учили... „Опери руке и лице чим уђеш у кућу, да скинеш уроке, ако их има, а ако уроци ниси наватала прашину сигурно јеси...“ – тако су нас учили...  „Изуј се испред врата немој неку болештину да унесеш у спаваћу ил' дневну собу. Ко зна на шта си нагазила и на опанци покупила“- тако су нас учили...  „ Чистоћа је пола здравља, а друга половина је све остало, јело, 'рана, спавање, и добро да се мисли...  "Ко мисли на лоше, лоше му и дође...“- и то су говорили.  „Немој, дете, толко сапун, ће да истањиш кожу... Кроз танку кожу уђе сваки андрак... Него, опери руке под текућу воду, понекад истрљај са соду-бикарбону, други пут суни мало разблажено сирће“ - и то су говорили.  „Мушке у кући подсећај да перу руке и после клозета... Женско тело не тело мора да и' опере... Где црно женско да ваћа сито и цедило...

  „Обесни сте, децо... Не знате ви... Ем што не знате, ем неће ни да знате... Само вас гледам са ови моји гледци... И што видите не видите и што чујете не чујете...“, тако је све кренуло... Тим речима... Чула сам их негде успут, на једно ушле, на друго изашле... Од тад је многе росе подне покупило и још више џопке сунце избледело... Понекад ми налети нека стара реч као зунзарица па зврји и не да мир а... Нарочито када читам новосклепане речи које на силу покушавају да нам угурају под језик... Оне које у нашем оратењу висе ко учукани тепавци на негдашњем нерасту... Оне које грубе говор и глагорање, око којих се језик саплиће... Погано је то што мнозина гњете речи, што и' у градинче говора не негује, што и' у грне обданице не мета и што у огњиште прадедовско се исшмркује... Још колико сутра видела неће да буде... Удружило се и кусо и репато да нам згасне последње тињалице... Само још једну реч да рекнем, пре но што заклопим вратнице... Знате ли шта је гологуза? Е то вам је травка...