Biljarica

  Бомбардовање Србије и окупација Косова, 1999. године, оставили су дубоке ожиљке и пољуљали поверење у многе институције. Од тада до данас прошло је скоро четврт века и преко главе смо све и свашта превалили, а скоро свакодневно доживљавали даље урушавање поверења. У мору дезинформација изузетно се тешко долази до правих информација, па је, стога, скоро немогуће поставити чисту границу и раздвојити истину од лажи. Урушавање скоро свих система вредности довело је до тога да се све чешће приклањамо инстант решењима и заборављано на мудрости наших старих који су говорили: „ Што је брзо то је и кусо“. Последње невреме које нас је задесило пре неки дан потпуно нас је избацило из колосека познатог и већ виђеног. Појава две краткотрајне суперћелијске олује у року од само 3 дана је релативно ретка и необична појава . Нико нам не нуди здраворазумско решење зашто се то десило на Балкану где се такве појаве не дешавају. Објашњење по принципу глобалног загреванја не пије воду, а оно о...

    1975. године није било страха нити панике када је у Србији кренуло страшно невреме праћено градом и поплавама. Није било панике упркос томе што се 1970. године десио најсмртоноснији циклон, који је имао назив Бола. По неким проценама у тој катастрофи у Бангладешу (источни Пакистан) је погинуло између 300000 и 500000 људи. Те 1970. је умро Џими Хендриx, а за њега су малобројни знали. Моамер ел Гадафи прогласио се за премијера. Нобелову награду за књижевност добио је Сољжењицин. Умро Петар 2. Карађорђевић, трећи и последњи краљ Краљевине Југославије. Мало тога је објављено на ТВу... а још мање се придавало пажње код наших родитеља или дека и бака... Наиме, ако се не варам, тада смо имали два програма на ТВу, а у новинама је био ограничен број чланака са негативним вестима. То је још увек време када су људи умели без видљивог разлога да се насмеју и запевају. Све се то дешавало у прошлом веку, али има и нечега што се десило пре 13 година, а што није изазвало велику па...

  Пре двадесетак година навали свакодневна киша. Из дана у дан. Позеленела земља и људи. Скоро шест месеци нас сунце није огрејало. Пљускови су прелазили у ромињање, да би се изнова враћали. Веш није могао да се осуши, него је трунуо распрострт по жицама. Неколико минута након завршетка пљуска излазим из аутобуса и журно грабим узбрдицом, да стигнем кући и наквашену гардеробу скинем, суву обучем. Успут, по асфалту и каналу видим грумење угља, а ускоро и Марка како га са гомилице на све стране лопатом разбацује. Млатио је том лопатом као да коси у тренутку када сам га питала шта то ради. Одговорио је кроз стиснуте зубе: „Помажем Богу. Видиш колко је навалила ова кишетина и хладноћа, па можда је и њему око срца хладно. Ја сад њему помажем да однесе, а он ће мени помоћи поново да донесем“. Након неколико минута, крај следеће куће, приметих Стојку како кади двориште. Њу ништа не питах, него ми она сама каза: „ Није ово тамјан, нити је нешто слично. Лековите биљке сам у кадиониц...

  Спарина је улето 1975, када је ударило најјаче невреме које памтим, била тако јака да су и људи и животиње ишли као пијани. У кући је било као у рерни, а напољу као на роштиљу. Мушице су се сударале у лету, а комарци само што у очи нису улазили. Ласте су летеле ниско. Тишина се свуда разлила као надошло тесто. Поред града који је тада био скоро као длан, сећам се и свађе у комшилуку. Наиме, када је невреме кренуло, баба Цуја је по дворишту разбацала све виљушке, ножеве и кашике. Пошто се олуја продужила,   а било је време вечери, деда Лоле је сео да вечера. И... Баба је изнела паприкаш чорбу и сипала у тањире. Пошто није имала ни једну кашику на сто да постави морали су да из тањира пију чорбасти део, а да парчиће кромпира и месо прстима ваде. И таман када је олуја мало прошла, видесмо, моји родитељи и ја како кроз отворена врата лете тањири...   „Ју Лоле, шта то би, што изгуби памет под старе дане? Чујеш ли шта те питам? Шта то радиш,што нам плекане тањире чуо се г...

 Неће они мени да нареде кад ћу да чистим кућу, кад ћу и чиме ћу да перем руке. Радићу то ко и раније.  „Пре и после јела, треба руке прати...“ – тако су нас учили... „Опери руке и лице чим уђеш у кућу, да скинеш уроке, ако их има, а ако уроци ниси наватала прашину сигурно јеси...“ – тако су нас учили...  „Изуј се испред врата немој неку болештину да унесеш у спаваћу ил' дневну собу. Ко зна на шта си нагазила и на опанци покупила“- тако су нас учили...  „ Чистоћа је пола здравља, а друга половина је све остало, јело, 'рана, спавање, и добро да се мисли...  "Ко мисли на лоше, лоше му и дође...“- и то су говорили.  „Немој, дете, толко сапун, ће да истањиш кожу... Кроз танку кожу уђе сваки андрак... Него, опери руке под текућу воду, понекад истрљај са соду-бикарбону, други пут суни мало разблажено сирће“ - и то су говорили.  „Мушке у кући подсећај да перу руке и после клозета... Женско тело не тело мора да и' опере... Где црно женско да ваћа сито и цедило...

  „Обесни сте, децо... Не знате ви... Ем што не знате, ем неће ни да знате... Само вас гледам са ови моји гледци... И што видите не видите и што чујете не чујете...“, тако је све кренуло... Тим речима... Чула сам их негде успут, на једно ушле, на друго изашле... Од тад је многе росе подне покупило и још више џопке сунце избледело... Понекад ми налети нека стара реч као зунзарица па зврји и не да мир а... Нарочито када читам новосклепане речи које на силу покушавају да нам угурају под језик... Оне које у нашем оратењу висе ко учукани тепавци на негдашњем нерасту... Оне које грубе говор и глагорање, око којих се језик саплиће... Погано је то што мнозина гњете речи, што и' у градинче говора не негује, што и' у грне обданице не мета и што у огњиште прадедовско се исшмркује... Још колико сутра видела неће да буде... Удружило се и кусо и репато да нам згасне последње тињалице... Само још једну реч да рекнем, пре но што заклопим вратнице... Знате ли шта је гологуза? Е то вам је травка...