Наши стари су знали

 

Бомбардовање Србије и окупација Косова, 1999. године, оставили су дубоке ожиљке и пољуљали поверење у многе институције. Од тада до данас прошло је скоро четврт века и преко главе смо све и свашта превалили, а скоро свакодневно доживљавали даље урушавање поверења.

У мору дезинформација изузетно се тешко долази до правих информација, па је, стога, скоро немогуће поставити чисту границу и раздвојити истину од лажи.

Урушавање скоро свих система вредности довело је до тога да се све чешће приклањамо инстант решењима и заборављано на мудрости наших старих који су говорили: „ Што је брзо то је и кусо“.

Последње невреме које нас је задесило пре неки дан потпуно нас је избацило из колосека познатог и већ виђеног. Појава две краткотрајне суперћелијске олује у року од само 3 дана је релативно ретка и необична појава. Нико нам не нуди здраворазумско решење зашто се то десило на Балкану где се такве појаве не дешавају. Објашњење по принципу глобалног загреванја не пије воду, а оно о климатским променама, у тренуцима када се увелико врше геоинжењеринг експерименти не даје одговоре на питање да ли ће се нешто слично на овим просторима догодити и догађати.Наши стари у Шумадији би рекли:“Може да буде, а не мора да значи“.

Кад поменух наше старе сетих се начина на који су се они борили са оваквим појавама и немиром у души. Ритуали које су изводили сада не постоје, а и малобројни су они који их памте.

Ритуали паљења ватре, ритуали металним предметима ( машице, секире, ножеви, срп,...), звучни ритуали ( црквена звона, бубњеви, гласни повици или певање, бајалице...), молитвени ритуали (пре олује молитве у цркви или крај записа а када олуја крене мешење колача и изношење у двориште или на њиву заједно са сољу)...

Живот нас је удаљио од веровања и ритуала. Сада их примењујемо на исти начин као што се узима лек против главобоље. Једна таблета и гутљај воде па бол прође. Сви би хтели све и одмах. Нема се времена ни за шта. Ни за радост ни за тугу. Претрчавамо преко свега као да је филм о туђем животу несвесни да нам живот у јурњави и у страху да не закаснимо прође.

 

За враћање старих ритуала је потребно много више од тога да се пре олује баци секира у виноград (или у њиву) и након тога ликује, ако нам град не уништи лозу, како смо ми, ето, јачи од природних или неприродних сила. Том ритуалу би требало да претходе ритуали које су знали наши стари... А наши стари су знали шта се ради када се прва бразда заоре и шта се ради када се последњи сноп садене. Знали су како се и коме се моли и како се захваљује. Наши стари нису се ослањали на појединачне ритуале зато што нису били јединке него колектив.  Нису они били пчеле радилице, трутови, матице..., него рој. И као рој могли су кошницу, трмку или ул (колико ли је оних који знају шта ова реч значи?!) да сачувају. 

Некада се знало да град летину туче, бије, потре, сатре, побије највише од Светог Сисоја ( 19. Јул) до Светог Илије ( 2. Август)... Некада су муњу звали светлица или стрелица... Некада су постојали градобранитељи, ветровњаци, времењаци, облачари... Некада се веровало у облакиње, планинкиње, загоркиње, водаркиње, бродаркиње, русалке, самовиле, биљарице... Некада се нешто знало а у нешто веровало.

Некада давно су најстарије жене, кад би кренули градоносни облаци, дављенике призивале и молиле, отприлике овако: „ Еј Милутине, ватај облаке и вучи и' на Дунав ( или Саву, или Мораву, у зависности где се тај удавио),

Некада давно су старе жене поред невреме, испред куће износиле синије (колико је оних који сада знају да је то дрвени ониски сточић?), на синије стављале славку свећу, поскурник ( или славско слово- питајте људе око себе знају ли шта је то.), јаје чуваркућу, ритуално умешен хлеб или комадић колача за те потребе сачуван и срп.; домаћини би тад износили косу и секиру и стављали поред синије оштрице окренуте према небу, успут се из душе молило полугласно или шапатом за здравље и срећу, да се сачува чељад и благо ( а благо су биле краве, коњи, козе, овце... ).

А сада? У шта сада верујемо и коме верујемо? Све оно у шта су наши стари веровали потонуло нам је у заборав... Зато, да не бисмо и себе заборавили потребно је бар семе да сачувамо... Семе свега до чега нам је стало и свега без чега наш живот не би имао смисла.

 

                                       Текст и фотографија  Нада Петровић