Као ластавице којима је порушено гнездо

 

 

1975. године није било страха нити панике када је у Србији кренуло страшно невреме праћено градом и поплавама. Није било панике упркос томе што се 1970. године десио најсмртоноснији циклон, који је имао назив Бола. По неким проценама у тој катастрофи у Бангладешу (источни Пакистан) је погинуло између 300000 и 500000 људи.

Те 1970. је умро Џими Хендриx, а за њега су малобројни знали. Моамер ел Гадафи прогласио се за премијера. Нобелову награду за књижевност добио је Сољжењицин. Умро Петар 2. Карађорђевић, трећи и последњи краљ Краљевине Југославије. Мало тога је објављено на ТВу... а још мање се придавало пажње код наших родитеља или дека и бака... Наиме, ако се не варам, тада смо имали два програма на ТВу, а у новинама је био ограничен број чланака са негативним вестима. То је још увек време када су људи умели без видљивог разлога да се насмеју и запевају.

Све се то дешавало у прошлом веку, али има и нечега што се десило пре 13 година, а што није изазвало велику пажњу или панику. Према званичном извештају Светске метеоролошке организације (СМО), град који је 2010. године падао у Јужној Кореји тежио је невероватних 2,2 килограма, а пречници зрна су били око 20 центиметара.

 

Набрајање ових чињеница има за циљ само једно. Важно је сачувати здрав разум и здраво тело и не подлећи паници. И ово ће проћи што се на наша плећа сада стровалило.

Наши стари су нас терали да грицкамо лети лед, а ми смо сами зими узимали и лизали леденице. Наши су стари бацали преко прага, као жртву, хлеб и со, кад би кренула олуја, а све у циљу да се умилостиве силе небеске. И све су то радили са помиреношћу оних који знају да ништа од њих не зависи. Понашали су се као ластавице којима је порушено гнездо. Нису се предавали. Никада се нису предавали. Сакупиле би се комшије и мобом поправљали што се да поправити. А на мобама смех и шала само ако се глава на раменима сачувала.

                                                 Текст и фотографија  Нада Петровић