Лековите биљке за кађење
Пре двадесетак година навали
свакодневна киша. Из дана у дан. Позеленела земља и људи. Скоро шест месеци нас
сунце није огрејало. Пљускови су прелазили у ромињање, да би се изнова враћали.
Веш није могао да се осуши, него је трунуо распрострт по жицама.
Неколико минута након завршетка
пљуска излазим из аутобуса и журно грабим узбрдицом, да стигнем кући и
наквашену гардеробу скинем, суву обучем. Успут, по асфалту и каналу видим
грумење угља, а ускоро и Марка како га са гомилице на све стране лопатом
разбацује.
Млатио је том лопатом као да коси у
тренутку када сам га питала шта то ради. Одговорио је кроз стиснуте зубе:
„Помажем Богу. Видиш колко је навалила ова кишетина и хладноћа, па можда је и
њему око срца хладно. Ја сад њему помажем да однесе, а он ће мени помоћи поново
да донесем“.
Након неколико минута, крај следеће
куће, приметих Стојку како кади двориште. Њу ништа не питах, него ми она сама
каза: „ Није ово тамјан, нити је нешто слично. Лековите биљке сам у кадионицу
запалила. Тако је моја баба и пре и после олује радила.“
Тек сам недавно сазнала које су се биљке
користиле за кађење. Рута, босиљак, бела рада, ловоров лист, жалфија, хајдучка травам
смиље и босиље, само су неке од биљака које су се у снопићима или венчићина чувале
у кући, а када би се осетило да невреме креће, стављало би се у кадионицу и по дворишту,
стајама и воћњаку кадило.
Текст и фотографија Нада Петровић
Коментари
Постави коментар